4
1 И паки начат учити при мори: и собрася к Нему народ мног, якоже Самому влезшу в корабль, седети в мори: и весь народ при мори на земли бяше.1 И опет поче учити крај мора. И окупи се око њега силан народ, тако да је ушао у чамац и седео на мору, а сав народ беше на земљи код мора.
2 И учаше их притчами много и глаголаше им во учении Своем:
2 И учаше их много у причама, и говораше им у науци својој:
3 слышите: се, изыде сеяй сеяти:
3 слушајте! Ето, изиђе сејач да сеје.
4 и бысть егда сеяше, ово паде при пути, и приидоша птицы, и позобаша е:4 И кад је сејао, једно семе паде крај пута, и дођоше птице те га позобаше.
5 другое же паде при камени, идеже не имяше земли многи, и абие прозябе, зане не имяше глубины земныя:
5 Друго паде на каменито тле, где немаше много земље, и одмах изниче, јер немаше дубоке земље.
6 солнцу же возсиявшу присвяде, и зане не имяше корене, изсше:
6 А када сунце изиђе, би спржено, и како немаше корена - усахну.
7 и другое паде в тернии, и взыде терние, и подави е: и плода не даде:7 Треће паде у трње, и нарасте трње те га угуши, и не донесе рода.
8 и другое паде на земли добрей, и даяше плод восходящь и растущь, и приплодоваше на тридесять, и на шестьдесят, и на сто.
8 Четврта пак падоше у добру земљу, и даваху род који је напредовао и растао, и донесе тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.
9 И глаголаше: имеяй ушы слышати да слышит.9 И рече: ко има уши да слуша, нека слуша.
10 Егда же бысть един, вопросиша Его, иже бяху с Ним, со обеманадесяте о притчи.
10 А када би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом.
11 И глаголаше им: вам есть дано ведати тайны Царствия Божия: онем же внешним в притчах вся бывают,
11 И рече им: вама је дана тајна царства Божијег; а онима који су напољу све бива у причама,
12 да видяще видят, и не узрят: и слышаще слышат, и не разумеют: да не когда обратятся, и оставятся им греси.
12 да »гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и опроштено им буде«.
13 И глагола им: не весте ли притчи сея? И како вся притчи уразумеете?
13 И рече им: не разумете ове приче, а како ћете схватити све приче?
14 Сеяй, слово сеет.
14 Сејач сеје реч.
15 Сии же суть, иже при пути, идеже сеется слово, и егда услышат, абие приходит сатана и отемлет слово сеянное в сердцах их.
15 Ови су крај пута посејани, где се сеје реч, и када је чују, одмах долази сатана и узима реч посејану у њима.
16 И сии суть такожде иже на каменных сеемии, иже егда услышат слово, абие с радостию приемлют е:
16 И ови су слично посејани на каменитом тлу, који када чују реч, одмах је с радошћу примају,
17 и не имут корения в себе, но привременни суть: таже бывшей печали или гонению словесе ради, абие соблажняются.
17 и немају корена у себи, него су нестални, па кад дође до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне.
18 А сии суть, иже в тернии сеемии, слышащии слово:
18 А други су, што су посејани у трњу; то су они који реч чуше,
19 и печали века сего, и лесть богатства, и о прочих похоти входящыя подавляют слово, и безплодно бывает.
19 и светске бриге, те превара богатства и жудње за другим стварима увлаче се и гуше реч, те неплодна бива.
20 И сии суть, иже на земли добрей сеяннии, иже слышат слово и приемлют, и плодствуют на тридесять, и на шестьдесят, и на сто.
20 А они што су посејани на доброј земљи, слушају и примају реч, па доносе род тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.
21 И глаголаше им: еда светилник приходит, да под спудом положат его или под одром? Не да ли на свещнице положен будет?
21 И рече им: да ли се светиљка пали да се стави под мерицу или под кревет, а не да се стави на свећњак?
22 Несть бо тайно, еже не явится, ниже бысть потаено, но да приидет в явление:
22 Јер ништа није скривено што се не би открило; нити што би тајно, а да не изиђе на видело.
23 аще кто имать ушы слышати, да слышит.23 Ко има уши да слуша, нека слуша.
24 И глаголаше им: блюдите что слышите: в нюже меру мерите, возмерится вам, и приложится вам слышащым:
24 И рече им: пазите шта слушате. Каквом мером мерите, биће вам одмерено, и додаће се вама који слушате.
25 иже бо аще имать, дастся ему: а иже не имать, и еже имать, отимется от него.25 Јер ко има - њему ће се дати; а ко нема - и што има узеће се од њега.
26 И глаголаше: тако есть (и) Царствие Божие, якоже человек вметает семя в землю,26 И говораше: тако је царство Божије као кад човек баци семе на земљу,
27 и спит, и востает нощию и днию: и семя прозябает и растет, якоже не весть он:
27 и спава и устаје ноћу и дању, а семе ниче и расте - сам не зна како.
28 от себе бо земля плодит прежде траву, потом клас, таже исполняет пшеницу в класе:
28 Земља сама од себе доноси род, прво стабљику, затим клас, онда пуно жита у класу.
29 егда же созреет плод, абие послет серп, яко наста жатва.
29 А кад род допусти, одмах шаље срп, јер је жетва настала.
30 И глаголаше: чесому уподобим Царствие Божие? Или коей притчи приложим е?30 И говораше: како ћемо упоредити царство Божије, или у којој причи да га изложимо?
31 Яко зерно горушично, еже егда всеяно будет в земли, мнее всех семен есть земных:31 Као горушичино зрно, које кад се посеје у земљу, мање је од свих семена на земљи,
32 и егда всеяно будет, возрастает, и бывает более всех зелий, и творит ветви велия, яко мощи под сению его птицам небесным витати.
32 а кад га посеју, израста и бива веће од свег поврћа, те развија велике гране, тако да птице небеске могу да се гнезде у његовој сенци.
33 И таковыми притчами многими глаголаше им слово, якоже можаху слышати.
33 И казиваше им реч у многим таквим причама, колико су могли да слушају.
34 Без притчи же не глаголаше им словесе: особь же учеником Своим сказаше вся.34 А без приче им не говораше, но својим ученицима насамо све објашњаваше.
35 И глагола им в той день, вечеру бывшу: прейдем на он пол.
35 И рече им онога дана увече: пређимо на другу страну.
36 И отпущше народы, пояша Его якоже бе в корабли: и инии же корабли бяху с Ним.36 И отпустивши народ узеше га како беше у чамцу, и други чамци беху с њим.
37 И бысть буря ветрена велика: волны же вливахуся в корабль, яко уже погружатися ему.
37 И наста велика олуја, и валови запљускиваху у чамац, тако да се чамац већ пунио.
38 И бе Сам на корме на возглавнице спя. И возбудиша Его и глаголаша Ему: Учителю, не радиши ли, яко погибаем?
38 А он на крми спаваше на узглављу. И пробудише га, те му рекоше: учитељу, зар не мариш што пропадамо?
39 И востав запрети ветру и рече морю: молчи, престани. И улеже ветр, и бысть тишина велия.
39 И уставши запрети ветру и рече мору: ћути, умукни. И преста ветар, те би тишина велика.
40 И рече им: что тако страшливи есте? Како не имате веры?
40 И рече им: што сте тако плашљиви? Како немате вере?
41 И убояшася страхом велиим и глаголаху друг ко другу: кто убо Сей есть, яко и ветр и море послушают Его?41 И веома се уплашише, те говораху један другоме: та ко је овај, да му се и ветар и море покоравају?
